Вести

На Савином путу

Светитељу! Заштитниче! Сећамо се још увек оне зоре! Прохладног Великог Петка који је тек свањавао над Милешевом. Као одјек далеких времена, та зора и данас живи у сећању нашега народа. У нама који је не видесмо! Ту милешевску зору што данас живи као да се јуче збила. А већ четири стотине година од ње мину! Зору кад тело твоје ка Врачару однеше улаци Синан-паше.

Видимо још, и чујемо, и никада нећемо заборавити Милешевце што кротко, уз тихе јецаје, иђаху за мазгом на коју тело твоје нетрулежно агарјани попеше. И поље врачарско! И тиску света! Где старци грле унуке своје, што се у плачу зацењују, тешећи их, причајући им да да ћеш, светитељу, и даље ходати међу нама! Да једном свецу ни ватра ништа не може! И да је Синан-пашино време пролазно, а твоје вечно.

Екумена православна од тад је цела за тебе чула, светитељу наш! И где год један Србин на свету живи твоје се име проноси! И Брисел! И Беч! Фрајбург, Лондон и Лос Анђелес! Либертвил и Илејн! И ко зна у којем све месту на кугли земаљској звони твоје име! Ко зна колико је још верника, који се у тебе уздају!

Тебе славе! Јер твој пут, просветитељу, онај коме си нас учио, јесте пут светлости. Пут ка Царству Небескоме! Пут ка вечном животу! Тај пут је стрпљење и доброта. И љубав бескрајна према свему што на свету обитава. Исти је то пут којим си ишао за живота, којим и сад, заједно са нама, идеш – пут преко трња и оштрог камења. Пут је то истине, којим и данас водиш нас, стадо своје!

Истина божанска лежи на твом путу. На путу који понављаш већ осам векова! Којим се због нас враћаш! Који те води кроз напаћену српску земљу! Да поучиш опет молитви и посту. Да нас научиш и како да васпитавамо децу и како да правимо прозоре и како да градимо мир. Пут на коме те Синан-паша не може, нити те је икад могао омести!

Синан-паша је пролазан, светитељу! Сви смо пролазни! Зато и дође слобода народу који беше роб агарјански! Само се историја понавља и никад не губи! Зато опет дође време да злотворски род Синанов руши највеће светиње! Време у коме злотвори крстове са купола ломе! Земан дође да полумесец влада метосима грачаничким. Земљом да влада! Јер Небеса не може освојити! Да ломи споменике! Да ни мртвима мира не да пошто живе протера са вековних огњишта!

А јагањци Господњи да страдају. Невини! Праведни! Као и увек што страдаху за Христа, свога Спаситеља. Они који се више боје ропства него смрти! Који више слободу и православну веру Христову љубе него све овоземаљско! Време дође да гину најлепши кринови, што икад цветаху! За праг њихових дедова и прадедова да гину! Осуђени без осуде! Да беже горски орлови и вену у тами ропства! Они да гину, а ђаво да се радује!

Времена су таква, светитељу, опет дошла. И ко зна кад ће проћи! Да ли ће, уопште, проћи? Но, човек, биће од Бога саздано, увек има у шта да се узда. У молитву! У тебе, спаситељу, Божји Светитељу! У твоју благу руку што нас бодри да истрајемо! Руку што је сваки Србин осећа на своме рамену. Руку православну и богоугодну, пуну милоште и доброте! И у Јединога Бога, са молитвом на уснама!

А ти ћеш, Растко, сине великога жупана Стефана Немање, славом овенчанога, за то време ходати ту уз нас. Бићеш уз сваког од нас на било ком крају света да смо. Тешити нас, одвојенима од домовине. Бити нам део домовине. И као што си нашим прецима, пре осам векова дао самосталну Цркву, тако ћеш сад нама бити Црква. И молитва! И најближи род у туђини! А дуг ће наш према теби расти. Дуг који нико од нас неће моћи ни умети да одужи! Дуг који расте са сваким изговореним, па и помишљеним „Светитељу оче Саво, моли Бога за нас!“ Дуг што си га ти, добротом душе своје, већ отписао. Дуг који не смемо заборавити да враћамо.

Сузана Југовић IV6

Facebooktwittergoogle_plusmail